Hodam u zatišju,ali stižu me ljudi.Koračaju pored mene poput
sjena nestalih u dubokim zemljama na kojima su se nekada davno, davno nalazile
oranice.I slušam neke glasove kako mi prilaze,sa ledja, sa strana,iz dubina...
koračaju,ali ja ih ne vidim. Koprena tuge preko mojih očiju i suviše je gusta
da bih mogla da pronađem tačku kroz koju bih ugledala onu ,svjetliju stranu života.
Nema komentara:
Objavi komentar